89. Čilipi – Komaji 14.11.2010.
O ČILIPA PRO KOMAJA DO SUNCA NA ZAHODU
Da jubiteji hrvatskih tradicija i prirode jube tradiciju i naturalo, najboji je dokaz fakat o neđeje, u 45 setemani u godištu, ka je kumpanija vazdan bila u prirodi i u putamentu s tradicijon.
Potle silnijeh delubija i umidece osvanuli su liepi suncem obasjani dani kakvi mogu samo u jesen bi. To je bila prilika spoji guste s harnim. Ćelo se je proć nanoge dobar đir kroz prirodu, simbolično povezujući suvremenos s poviesnim lokalitetima koi se pomalo pomeću. Danaske bez respeta koliko je dugačak put mi ga pasavamo auton, pa i najmanju udajenos. Prie su judi remućali pune sepete na magaradi, hodili nanoge, u najbojen slučaju na konju, pa su iskali ku in je najlasnie oli najbliže. E, uprav takijen putima je kumpanija pošla sve to vizita. Negda su ti puti bili čisti, a sa se moralo provlači kroz draču i vera pro obajenih međa. To su puti koim su negda naši stari hodili ko što mi danaske vozimo asfalton.
Ujutro, ispre crkve Sv. Nikole u Čilipima apena je pokoji domaćin bacijo oko na grupu koja je po rosati parćivala prema istoku. Pod guvernaturon gospara Nika iz Grušića jubiteji članovi udruge su se razmilili po Donjoj Bandi prema Komajima da bi na finimentu arivali na Suvarevinu.
Tijen puten pasalo se mimo crkve Sv. Ivana, Sv. Neđeje, Sv. Luke i drugijeh koje služu za službu božiju ili za ispraćaj starijeh Konavjana u vječna počivališta.
Pośetilo se kuće u koim se duperaju tradicijonalne konavoske užance živjenja. Domaći judi u svoim saločama bili su više nego gostojubivi i niesu ove pośete proćakulali „što ove grajke ođe oće“. „Ove“ su bili sve judi iz dubrovačkog kraja pa su se svi inđenjali.
Dok se pasava kroz Čilipe još se mogu oservat posjedice okupacie dospjele s istoka. U poviesnom ruralnom cjelini u Komajima more se viđe kuće ograđene na način da u njima mogu živje velike famije, a koje i danaske služe svrsi. Svakako je vlasnicima pretenđano ereditati prives noviem životnim potrebama, ma dok se u njima živi i ona živu.
Stare konavoske kominate služile su za sušenje i čuvanje mesa a ograđene su tako da pri upadu divji vlasi s druge bande granice ne mogu iz njih ništa obriči. One danaske predstavjaju odlučnos da se opstane usprkos prietnjama, ko što su bile ove u domovinskom ratu.
Vizitana su i stara ruševna zdanja u koim ne da nema života nego nema ni senja negdašnjeg života. Neka od vizitanijeh kućiština negda su bila beleca mjesta, jerbo je u njima bujo život. Đa, bilo je tu teškog preživjavanja, morebi je gospar živijo lasnie, što ne znači i baš lagodnie, jerbo što je više imo tako je i za to više trebo bacilat. A kmet je bijo kmet, nie mu bilo harno.
U kakvon su danaske stanju neke omirine teško je opisa, svakako su u ne dobron i teško bi se dalo to u pogledu nekoga konta nešto obnovi. Na ovom području ima uščuvanijeh zdanja, ma neki od posjećenijeh, ko što je Diklićeva taraca, sva su u handračini. Kroz brieme zapuštanja starijeh mira, potpomognuto toplon klimom, raslinje će sve poklopi, ma i konzervira, pa će ariva dan za koju stotinu godišta ka će neki meštar od zanata zvjereći uokolo razgrnu brštan i naić na ruševine. Bi će to tako neki egzotični poduhvat, isto ko što danaske intravamo na ruševine zarasle u raslinje neđe u kišnijem šumama.
Romantične žeje da bi se to moglo za nešto iskoristi brzo splasnu ka se podgriu stare pripovjesti o ukletin mjestima. Mlađarija je nešto provala učinjet, ali jopet je sve zaraslo u draču. Za evidentiranu ladanjsko-gospodarsku baštinu u planovima se predviđa preventivna zaštita.
Hodeći tako po asfaltiranin putevima i putevima obraslin u draču, došo je red da se poslie dubrave prođe i kadrmisanim carskin puten kroz čempresatu i maslinatu i nakon skoro pet ura hoda ariva na montanju na vistu mora.
Pogled na zlatno sunce na zahodu znači novi mah za novi śutrašnji dan u Konavlima.
Miše Miloslavić