108. ROTONDA, OŠLJE, DUBROVAČKO PRIMORJE
Ka se čejade neđe movi, vazda intra na neku novitat. Ovega puta viđeli smo ponovo nešto „novo“, kako se uža rie, iako je ono staro, anci, vizitali smo veoma staro zdanje, do koega prie, za viđe ga, nie bilo lasno doć.
800×600 Normal 0 21 false false false HR X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:”Table Normal”; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-priority:99; mso-style-parent:””; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:”Times New Roman”,”serif”;}
Ka se čejade neđe movi, vazda intra na neku novitat. Ovega puta viđeli smo ponovo nešto „novo“, kako se uža rie, iako je ono staro, anci, vizitali smo veoma staro zdanje, do koega prie, za viđe ga, nie bilo lasno doć.
U neđeju XV. setemane MMXI godišta, pruga krcata jubitejima hrvatskih tradicija i naturaloga, gruhnula je u Primorje. U Orašcu se s magistrale svrnulo śeverno prema Gromači i Gornjim Selima, đe je Ljubač osto na istoku, a kumpanija je nastavila suprema zapadu i Kliševu. Put je daje vodijo kroz Mrčevo, Mravinjac i Riđicu đe finiva dubrovački dijo Dubrovačkog primorja i đe s Rožetićima počimje primorski dijo Dubrovačkog primorja. Dunkve, tu je konfin meju grada Dubrovnika i općine Dubrovačko primorje. Dok se vijađalo, moglo se viđe kako su judi u jutome kršu ostrigli masline i kako je loza prolistala. Putem niz Majkove spuštilo se jope na magistralu prie Slanoga, da bi se odma iza, na Kovačevu briegu s nje uputilo prema śeverozapadu. Pasalo se mimo Trnovu i prie Mravince skrenulo putem prema zapadu, đe se prošlo kroz zapuštenu kavu Mironja. Iza tega se pruga abrivala driturom pro Lisačkih Rudina i iza Oštrikovca otvorila vistu od Visočana i Smokovljana. Viši dijo puta koin se kurilo kroz Primorje, negda je bila glavna, odnosno jedina prometna rota. Ondar je napravjena magistrala i ovi kraj je osto zbande. Sa se pro primorskijeh montanja u sivozelenom kršu biele prokopane prilazne đade đe se ispitivaju tereni za gradnju autoputa. Intanto, nakon komodne vožnje, kumpanija je montala u Ošlje.
Mjesto raspoređeno oko berićetnog poja, ohanulo je mrcu na suncu. Jubiteji niesu tratili brieme, po nogama su partili puten kroz poje na koemu se moglo viđe kako su vajani primorci na krškon poju posadili patate i kako asistu lozu. U dielu puta koi je freško probjen, kadrmom se gamba uz pedancu. Intanto su oblaci zastrli sunce pa se po komodu dospjelo do famozne Rotonde, cilja ovega vijađa. Tu na Bijelon lokvi judi o struke pripovijedali su o povijesti.
Rotonda je kućiština osmeroapsidne crkve ograđene neđe u 10. vijeku, ostaci rietki i u Europi. Na uzvišenoj poziciji, na jutima, visoka, tajnovita građevina drži gvardiju nad primorskijem krajen. Mirine je uhatila siva patina tako da su se uklopile s krškin stienama i nema diference u koluru od okolnieh podzida i međa.
Moremo samo imađinat što se tu kroz pasane vjekove događalo. Svakako su kroz silno brieme mimo ovu, sa mirinu, hujale gvere i rebumbavalo gvožđe. Pače, osušeni tragovi baloge od domaćieh krava koe bez ograda idu ovien krajen u potrazi za travon avizavaju nas da je sikuro negda davno ođe bijo nespućen život. Taj impresijon ne more išteti ni senj divjeg praca u izrovanoj zemji. Nakon što bi se izverali do crkve i judi i živine gasili su žeđ iz obližnieh kamenica i lokve, niesu imali izbora, svi su bili jedinstven spoj živieh bića u prirodi. Nakon mise bi se skupili i proćakulali novitadi, iskustva i śetovanja, ta nie bilo „medija“ da in dielu deke. U ćesama su remućali suho meso ili sir iz mjeha i kruh, đe nego doma pečenog, što bi skonsumali na freškon ariji iza crkve. Nošnje koe su nosili bile su što bi danaske rekli unikatni ručni rad, jerbo su kožu od živina spravjali doma, od vune za rašu fatigali su i robu i struku.
Da bi upotpunili impresie o Rotondi stavila su se čejad Ošljega. U staro doba svaki dobronamjernik bijo je dobro došo u selo i pripazilo bi ga se. Tako, nakon što su jubiteji sišli iz strane, mještani su hi počastili čime nego po staron običaju domaćin stvarima, smokvama, rakijon, vinom i širokin osmiehon. Kako je u modernom svietu tako nešto izgubjeno u svakidašnjon trci, iznenađenje jubiteja nie se moglo sakri.
Fala gosparu Stijepu i mještanima Ošljega na istinskon gostoprimstvu.
Miše Miloslavić